U prirodi čoveka je da traži smisao i da ne prihvata olako to da se život dešava tek tako, već da traga za dubljim značenjima.
Odlučila sam se na poslovni “leap of faith”. Pitajte bilo koga ko je skakao bandži da li su osetili sve svoje iznutrice dok su samo stajali na ivici, pošto jesu sigurno u trenutku kad su osetili snažno povlačenje gravitacione sile u ambis.
Ovo je vrlo slično.
Malo će se ljudi iz prvog lica poistovetiti sa osećajem, a ja ću pokušati da ga podelim sa onima koji razmatraju da se približe toj ivici a misle da posle skoka nastupa “promise land” i “dream came true” scenario.
Bilo je veče Juna 2020. godine, kad sam otišla u krevet, i po navici kratko meditirala pre spavanja. U trenutku, javila se tema u vezi sa svrhom mog postojanja. Svi se ponekad zapitamo da li je put koji biramo i život koji vodimo u skladu sa nekom našom višom misijom, razlogom zašto smo ovde. U prirodi čoveka je da traži smisao i da ne prihvata olako to da se život dešava tek tako, već da traga za dubljim značenjima.
I logično, ukrcala sam se na voz znatiželje i pustila da me vozi.
U kontekstu u kojem sam se našla, na poslu koji sam radila, energijama koje su me okruživale, osećaj “svrhe” je nekako bio obavijen gustom maglom. Ni na koji način nisam mogla da je živim, šta više, osećala sam, da je put kojim koračam počeo odzvanjati rutinom, ne dobrom rutinom. Nekim čak začaranim krugom.
Osećaj je vremenom poprimio svoje maksimalne vrednosti i činilo se da je, ako nastavim koračati tim putem, izvesno jedino to da živim život bez dubljeg smisla, gotovo protivan onoj unutrašnjoj iskri, uzbuđenosti, osećaju nadahnutosti i živosti.
Wow, dosta intenzivne misli za pred spavanje, ali kao da je na površinu isplivalo puno toga što se sa jedne strane potiskivalo, a sa druge čekalo momenat da izbije na površinu onako, odjedanput i ucelo.
Nosila sam dugo 2 broja manje odelo, iz navike i iluzije udobnosti. Ali, polako su dugmići popuštali i ambicija koja se krila ispod, hranjena vizijama i ličnim razvojem, počela je vidno da preliva.
Razmišljala sam o stvarima koje su me inspirisale godinama unazad, o stvarima za koje bih se “zakačila” i oko kojih bih razvila posebnu vrstu opsesije, teme koje bi me privlačile da učim.
Ima ih 3, one najistaknutije, koje me “pomeraju” i od kojih sećam treptaj unutar stomaka, kao kad iščekujete vesti i one budu pozitivne. Kao “cik” uzbuđenosti. A opet, tu je mirna prijatnost pripadanja u tom kontekstu.
- Kreiranje stvari rukama (nakit, šivenje, lino-print, crtanje…)
- Psihologija
- Brending i kampanje
Pokušala sam da ih povežem, i nađem im zajednički presek koji se sveo na otkrivanje svrhe, dodavanje značenja i kreiranje sopstvenog doprinosa i uticaja.
Bez toga, živimo poput hrčka u točku. Ne živimo nego preživljavamo.
Nisam ni oko čega bila sasvim sigurna, osim oko osećaja pronalaska te zajedničke niti i rodio se beskomrpomisni poriv da napravim promenu u svom profesionalnom životu. A potom, da promenu inspirišem u drugima. Oko pola godine kontinuirano je rastla rešenost u dubini mog stomaka i stajao svetleći sticker note u mojoj podsvesti, dok nisam “presekla”.
Jedne večeri, dok sam radila godišnji marketing izveštaj, Oktobra 2020. bez ikakve prevelike promišljenosti, u pauzi u kucanju, sasvim spontano, kupila sam domen za sajt, a dvojbu sam imala samo oko toga da li da Create bude sa “s” na kraju, kao Creates ili ne. Vaganje je trajalo tren ili dva i kupovina se desila. Tek tako.
Već dva meseca kasnije, donosim odluku da prestanem biti Brend Menadžerka EXIT festivala, bez ikakvog spremnog konkretnog rešenja (osim kupljenog domena), niti razrađenog plana B koji bi odmah stupio na scenu. Ali, imala sam veru da je taj skok u nepoznato neophodan, da je zagrljaj sa neizvesnošću jedini način da se kultiviše hrabrost, da je vera u sebe sačinjena od mnogih padova i razočarenja, neuspeha i spremnosti da na putu do usavršavanja budemo novi u tome što radimo.
Našla sam se i u udobnosti podrške svog partnera, i osećaju da je ono što imam duboko u sebi jasno viđeno i prepoznatno u njegovim očima. Gotovo da je izgledalo glupo što to uopšte dovodim u pitanje. Njemu je to toliko bilo očigledno, i bez njegovog vetra, moja krila bi vrlo verovatno još uvek bila skvrčena duboko ispod oklopa straha.
Sa druge strane, nije sve tako poetično kao što zvuči, upala sam bar 3-4 puta u ozbiljne krize, imala talase manijakalnog razgledanja ponude poslova za koje sam kvalifikovana i uvodila u jednačinu opciju da ipak nađem neku siguricu dok gradim svoje biznis vizije. Povremeno sam bila preplavljena strahom od “prevelikog zalogaja”, autentičnosti i izlaganja.
Usr*la sam se!
Ali ovde sam danas. Istrajnost je majka svih promena. I suština nije u jednoj velikoj odvažnoj akciji i postupku, nego u gomili svakodnevnih malih. Kumulativno, sitne svakodnevne odluke nas odvode daleko.
Birala sam da se svaki dan pojavim za tu svrhu, sednem za sto i otvorim svoj spisak malih “dan za dan” koraka na putu velike vizije, bite size akcija koje mogu da uradim bez posebnih teškoća. Ti koraci, svaki dan, su približavali cilj, a on je vremenom postajao sve stvarniji sa čim je rasla i moja motivacija, sigurnost i ushićenost.
I, znate šta, danas se osećam kao Sizif kojem je kamen konačno ostao na vrhu planine.
Ovo sam sada ja: Brend strateškinja, eklektična kreativka nikad tihog, ali konstantno evoluirajućeg uma.
Rodio se IvyCreate, kao izbor da budemo svesni kreatori onoga šta smo, šta nudimo svom okruženju i kakav trag ostavljamo.
Ko si ti?
p.s. pišite mi. Volela bih da čujem vaše priče, vaše nade i puteve, i ko zna, možda se baš desi da budem tu, i da se, ziveći svoju svrhu, nađem vama da lakše i sigurnije (o)živite vašu!
